11.02.2012.

Maskirna uniforma mesto extra shielda

Naravno, Halo je podjednako pun i dobrih stvari. Inače ne bi bio toliko zabavan za igranje! Gejmplej u kome ste u isto vreme mogli nositi samo dve puške i gde vam se zdravlje obnavljalo samo od sebe sve dok ste se skolini sa vatre na nekoliko sekundi doneo je zdravu i uzbudljivu raznolikost u žanr, i pucačine se posle Haloa nikad nisu vratile na glory days Duma, Kvejka, Volfenštajna i Half Lajfa. Odjednom (dobro ne baš odjednom) pucačina nije mogla biti uspešna ako se nije reklamirala kao hiper-realna i ako se nije odvijala u Random Bliskoistočnoj Zemlji; i svi mutanti, zombiji, BFG-ovi i plazma rajflovi polako su tonuli u istoriju. Napucavanje u zamkovima i vanzemaljskim dimenzijama više nije smatrano zabavnim, i najviše što su naslovi poput Pejnkilera i Serious Sam-a mogli uraditi je da budu smatrani odličnim retro-igrama. 

Sačmara, četrnaest metaka i pet karakondžula.
Zabava je nekoć bila jednostavnija.

Nepravda? Svakako, jer se zabava u pucačinama polako postajala direktno proporcijalna "realnosti", što je besmislica na više nivoa. Kao prvo, glory days pucačina su imali i razuman broj prilično uspešnih realnih FPS-ova koji su pravili fin i balansiran antipod testosteronskim zezancijama poput Kvejka i Anrila. Rainbow Six je imao kontrole koje su zauzimale pola tastature i HUD koji se bavio svime samo ne pucanjem u teroriste, a igra je opet bila gospodski mejnstrim, rame uz rame sa pucačinama koje nisu poznavale koncept šaržera. CS je uzeo ogroman deo kolača kada se pojavio, ali to je bila logična reakcija igrača koji su konačno dobili "realnu" pucačinu koja je spajala brzo izvođenje i sjajnu igrivost. Ukratko, ranije je bilo mesta za razne preferencije, ali su upravo od Kanter Strajka pucačine krenule da klize ka uniformisanosti. Bukvalno.

Nažalost, pucačine su dostigne nivo prirodan vrhunac svoje evolucije, a to igrivost koja predstavlja iluziju rata. Nikako simulaciju: Operation: Flashpoint bio je odličan pokušaj simulacije rata sve dok izdavači nisu primetili da klinci mnogo više kupuju igre gde niste trebali da čučite u snajperskoj zasedi po nekoliko sati. Rane pucačine, ograničene tadašnjim hardverom i svojom svežinom, nisu pokušavale da budu ništa osim naprednih arkada. Igrač, puška (laser, plazma, rocket launcher, svejedno) i horde neprijatelja sa druge strane - šta je više trebalo za dobru zabavu? Kako je žanr napredovao i kako se ukus publike kristalisao, pametni ljudi koji su pravili igre skontali su jednostavnu stvar: ljudi žele realnije pucačine. Počele su da se prave pucačine smeštene u Drugi svetski rat gde ste pucali prave Švabe, a ne njihove nemrtve/demonske kolege. Oružja su počela da dobijaju šaržere. Nevidljivost, Neravnjivost i ostali powerup-ovi. Polako su klizili u zaborav. Posle Kanter Strajka, svima je bilo jasno: igrači su sve vreme želeli da se igraju iluzije rata, da se pucaju sa kalašnjikovima a ne plazmama, da ubijaju teroriste a ne vanzemaljce. Dum, Kvejk i ostali veterani bili su samo deo toka evolucije: evolucije tehnologije, gejmpleja i igračke svesti.

Operation: Flashpoint, igra koja je sve tadašnje recenzente u Jugoslaviji
naterala da je u svojim prikazima upoređuju sa iskustvima iz JNA.

Da, sure, igre poput Pejnkilera i Serious Sam-a su i dalje zabavne, nekima (meni) i više nego svi CODovi ovog sveta, ali i među najzagriženijim fanovima one su ono što su i svima ostalima: retro, ostaci jednog načina igranja i gejmpleja koji verovatno nikad više neće biti mejnstrim. Halo je bio granica: iako Master Šef ima samo dva oružja, i dalje se ganjate sa polukomičnim i tipskim vanzemaljcima, i dalje vozite džipove i avione, i igra vam i dalje daje municije i zdravlja kad od treba da uđete u prostoriju naročito popunjenu mišgušterima i Flodovima. Od njega, igre su preuzele samo tu realnost, hiperbolisale je i pružile igračima ono što su zapravo želeli od početka: slatku i pitku iluziju rata, doziranu holivudskim skriptama, i burne i kratkotrajne igrivosti koja nije prelazila pet sati pucanja po Arapima/Rusima/Nemcima - instant ušminkani rat za ADD generaciju igrača.


Miloš Jocić 

Нема коментара:

Постави коментар