Emulator za budale / ostvareno detinjstvo

PSX nikada nisam imao, ali sam ga zato igrao za sve pare - ponekad i bukvalno, pošto je najbliži Soni Klub bio na sitnih desetak minuta šetnje od moje kuće. Zapravo, igrao sam ga i pre nego što sam video prvi real life primerak, što je bila posredica dobroćudnog (iako mi tada nimalo nije bio dobroćudan) nesporazuma. Naime, braća, koja su u to vreme životarila svoj post-univerzitetski život u Londonu, obaćala su mi konzolu za Novu godinu. Pohlepnik kakav jesam, domah sam zamislio da je u pitanju PSX, Soni Plejstejšn, Soni, Sveti Gral, vrhunski prikaz moći i kuličnosti među decom. Iz ove perspektive to mi deluje čudno jer se sećam da sam se u Beosoftovim katalozima - bogotac zna kako sam dolazio do njih, sećam se da sam i tokom bombardovanja imao njih nekoliko u džepovima - najviše palio na N64, valjda zbog veće "ukorenjensti" Nintenda u mom malom mozgu. Mislim, ko nije čuo za Marija, ko nije hteo napucavati kornjače u 3D? Doduše, i džojstik je bio poprilično opak. Tri kljove? To je brate opakost. Ali skrećem sa teme. Poenta je da, iako nikada nisam posedovao PSX, što je verovatno ostavilo nesagledive posledice po moju momačku psihu, njega sam itekako dosta igrao: u glavi (što je tužno), kod Joce, najboljeg druga i skoro-prvog-komšije, u Soni Klubu (u kojem sam ostavio barem jednu budžetsku školarinu za fakulet) i po nekim izveštajima kod brata, mada i dalje mislim da me mlađa braća trpaju oko toga.

No, da skratim priču, konačno sam skinuo PSX emulator.

Ne, ne ovaj emulator. Neki drugi. Piše dole.

Što se tiče emulatorskog iskustva nisam sveznajuć, ali sam upoznat. Kao i svi na Salajci, tj. Novom Sadu, u jednom trenutku osnovnoškolstva mi je do ruku došao CD sa nekih 400 igara sa Sege kojeg je pokretao neki interni emulator. 60% igara su bile drek, koliko se sećam nije bilo opcije za snimanje igre, ali uz Comix Zone, Booger Mana nije nas naročito bilo briga. Plus, da nije bilo tog sada nažalost zagubljenog cedeja (možda je na tavanu? ali ja tamo ne idem) nikada ne bi igrao, pa makar u polovnom okruženju sklepanog emulatora, drndave tastature i Seginog portisanja, klasike poput Shadow of the Beast, Lost Vikings (čini se da sam od malih nogu bio Blizzard afficionado) i naravno Another World, čija mi je uvodna animacija, kao i Iliru Bašiju, promenila život, što znači da sam je video tačno na vreme.

Posle "400 igara", sve je uglavnom palo na Zsnes, koji je i danas u prvoj postavi instaliranih programa na kompjuteru, i koji će to i ostati sve dok ne pređem svaki JRPG koji je ikada izašao za SNES, ili makar dok ne otkrijem sve završetke Krono Trigera. Probao sam MAME čisto da bih malo igrao Metal Slug, ali nije me posebno privuklo. VirtualBoy je tu zbog GBA i još svežije doze JRPG-a i ostalih potezno-taktičkih slatkoća (Fire Emblem ftw, zarazno kao Heroji onomad), ali ipak je Zsnes glavni.

Jer, u vreme kada sam počeo ozbiljnije igrati emulatore, otprilike u vreme kada Kompjuter više nije mogao ni FIFU poterati (dada, to je bilo čak i pre PES-a, iliti ISS-a za posvećenike, ili Winning Eleven-a za frikove koji su ga igrali na japanskom), dakle u to vreme su PSX emulatori bili isuviše mušičavi da bih ih ubogi ja mogao bezbolno koristiti. Drajveri? BIOS? Podešavanja u konzoli? Nameštanje memorijske kartice? Skidanje cedeova? Uf.

Fire Emblem zarazan? Nisam ni voleo pokemone pre Ruby-ja.
Dva dana kasnije, tabanam po mapi i tražim travnate pokemone
da prebijem neke kamene. Znate našta mislim.

Naravno, sada je sve lakše - emulatori nisu više zahtevni za korišćenje, a ja sam malo pametniji, tako da mi je za nameštanje ePSXe, mog izabranog oružja, otišlo samo nekoliko desetina minuta. Sada, međutim ostaje  onaj slađi izbor: šta igrati? Gran Turizmo je skinut ali se zadržao taman toliko da proverim da li je emulator podešen. Podešen je, i zla trkačka igra u kojoj sam oduvek bio loš je poslata putem Recycle Bina. Ali šta onda? Početi polako, od Blood Omena, pa odmah nastaviti na akciono-avanturističko savršenstvo Soul Reavera? Ispraviti greške prošlosti i konačno zaigrati, sa džojstikom u rukama umesto sa pogledom preko ramena, Metal Gear Solid? Ili bataliti Kođimino savršenstvo i pokrenuti nesavršeni, ali divno nostalgični Sajfun Filter, čije ime i dalje ne znam napisati? Ili se u potpunosti okrenuti nostalgiji i zaigrati sve ono što nas je kao momke od circa 12god. bilo "sramota" da igramo: Crash Bandicoot, Bugs Bunny Lost in Time, Spyro? A Resident Evil 2, to je bilo kul? Nightmare Creatures, uh, i to...

Ali ne. Mora se početi sa jednim žanrom. Taman da vidimo zašto je Soni bio tako kul. I sa žanrom kojeg sam zavoleo tek sa emulatorima, jer mi na pamet ne bi padalo da igram neku igru gde se čita. Urgh! Čitanje je za knjige!