25.10.2012.

Robert Florens: Nekoliko reči o igračkom novinarstvu

Članak nije moj i prenosim ga u celosti. U pitanju je jedan od retkih slučajeva da je jedan novinar prozvao "kolege" zbog prostituisanja, plaćenih recenzija i viralnog marketinga skrivenog ispod plašta žurnalizma. Robert Florens (Florence) je zbog ovog članka faktički bio primoran da podnese ostavku u Eurogameru.
Pic related, kao što ćete videti.


Jedna slika već nedeljama kruži internetom. Na njoj, kanadski gejming novinar Džef Kejli (Geoff Keighley) sedi praznog pogleda pored raskošnog postera za Halo 4 i stola punog Mountain Dewa i Doritosa. U pitanju je tragična i vulgarna slika, ali mislim da je u pitanju i najvažnija slika  u današnjem igračkom novinarstvu. Mislim da bi svi trebalo da je posmatramo i proučavamo. Veoma je važna.

Džef Kejli je često opisivan kao lider u industriji. Stručnjak za igre. On je jedan od najpoznatijih gejming novinara u svetu. I eto njega kako sedi pored stola sa grickalicama. U našim umovima, sedeće tamo zauvek. To je on sad postao. Na neki način, uvek je to i bio. 

Nedavno je održan Games Media Awards i igrački novinarčići su se pojavili kako bi se zabavljali sa svojim prijateljima iz PR odseka velikih gejming kompanija. PR-ovci i novinarčići su glasali za svoje omiljene prijatelje, i prijatelji su davali prijateljima nagrade, i svi su se lepo proveli. Eurogamer je takođe osvojio nagradu. Kieron Gilen (Gillen) je imenovan za legendu industrije (zaista, ako neko jeste legenda u pisanju o igrama, to je svakako on), ali on zaslužuje bolje od tih GMA-ova. GMA ne bi trebalo da postoji. Da ima pravde, ta prostorija bi trebalo da bude ispunjena ljudima koji se osećaju neprijatno jedni pored drugih. PR-ovci treba da gledaju u novinarčiće i misle: "Te osobe čine čine moj posao veoma teškim, ali izazovnim". Zašto su oni onda najbolji drugari? Šta se kog đavola dešava?

Čim neko kritikuje GMA - kao što sam ja radio u prošlosti - optuže ga da je "ogorčen". Od takvih opužbi sam se branio tvrdeći da, zapravo, nisam igrački novinar. Ja sam pisac koji često piše o igrama, i to je sve. I srećan sam zbog ljudi koji su u prošlosti bili nominivani za GMA, jer znam koliko su želeli da budu prihvaćeni u tim krugovima. Nema ništa loše u želji za pripadnošću, ili u želji da budete prihvaćeni od strane svojih kolega. Ali važno je zapitati se: ko su zapravo vaše kolege, i šta gde vas vodi ta želja za pripadanjem.

Kada sam danas seo da napišem ovaj članak, video sam da neki novinari osvajaju primerke PS3 na Tviteru. Postoji takmičenje na jednom od tih GMA: tvitujte o našim igrama i osvojite PS3. Glupavo takmičenje, i neki novinarčići su ga prihvatili. Svi su se skupili, otvorili velike kese Doritosa, međusobno se časteći, tvitujući heštegove po nalogu. Danas su objavljeni pobednici. Potom se otvorila velika debata, i neki drugi ljudi, koji tvrde da su takođe novinari, govorili su kako ne vide ništa loše u onome što su njihove takozvane kolege činile. Pobednici trenutno poklanjaju svoje primerke konzola, ali suviše je kasno. Suviše kasno. Pokazaću vam zašto na primeru.

Robert Florens, stameni Škot, gejmer,
stradalnik, novinar.
Jedna od novinara, Loren Vejnrajt (Lauren Wainright) je tvitnula: "Urm... Trion were giving away PS3s to journalists at the GMA's. Not su re why that's a bas thing?".

Nekoliko tvitova kasnije, rekla je ovo: "Lara header, two TR pix in the gallery and a very subtle TR backround. #obsessed @tombraider pic.twitter.com/VOWDSavz".

Istog trena sam postao sumnjičav jer sumnjam u navodnu zaljubljenost ove novinarke u novi Tomb Raider. Pitam sebe da li je ona u džepu Tomb Raiderovog PR tima. Siguran sam da nije, ali postoji sumnja. Mislim, ipak ne postoji ništa loše u tome da novinar promoviše igru kako bi osvojio PS3, zar ne?

Jedan drugi novinar, jedan od pobednika PS3 takmičenja, napisao je sledeći tviz ogorčenom novinaru RPS-a Džonu Vokeru: "It was a hashtag, not an advert. Get off the pedestal". U pitanju je Dejv Kuk (Dave Cook), momak koga poznajem od ranije. Dobar momak, koliko sam mogao da primetim. Ali odbijam da verujem da Dejv ne razume je u ovo inflacije društvenih mreža hešteg podjednako moćan kao i reklama. Tako da, Dejv se ili loše branio ili zaista ne razume šta podrazumeva bavljenje novinarskm profesijom.

Želim nešto da priznam. Ja uhodim gejming novinare. To je nešto što sam oduvek radio. Držim ljude na oku. Imam mentalni spisak igračkih novinarčića koji su očajni u svom poslu, koji su najgori od najgorih. Oni koji su na svakom PR eventu, oni koji tvituju o svakoj besplatnoj stvari koju dobiju. Opčinjen sam njima. Neću ih ovde imenovati jer bi to bila užasna stvar, ali neki od njih će se prepoznati. Opčinjen sam tim stvorenjima jer se pretvaraju da su nešto što ne razumeju.

Taj klub, taj intimni i nastrani klub drugova i drugara koji čini većinu gejming medija mora nekako biti rasturen. Ali njihove veze su jake. Izdavači i novinari pokušavaju da usreće svoju publiku (igrače), a to najbolje čine kada rade zajedno. Izdavači dobro znaju da će neki od vas poludeti ako novi AAA naslov dobije šugavu ocenu na vašem omiljenom sajtu, i oni koriste to znanje kako bi sprečili taj brod da se ljulja. Svima je život lakši ako su ocene igara uvek pristojne, i ako se sadržaj igara nikada ne preispituje. Sajtovi dobijaju svoje ekskluzive, novac od reklama redovno kaplje, informacije su kontrolisane, i svi ostaju prijatelji. Lep i pravilan potok Mountain Dewa teče od svog izvora u Planinama Para, kroz prste željnih novinarčića, pravo u naša usta. U nekom trenutku ćete morati da prestanete da to pijete i da zahtevate nešto bolje.

Jer važni su standardi. Teško je živeti po njima, naravno, ali to je poenta. Problem gejming novinarstva je taj što u njemu nema standarda. Mi očekujemo da vidimo Džefa Kejlija kako sedi pored gomile s***a. Očekujemo da vidimo vatromet oduševljenja kad god je GMA najavljen, umesto kikota i prevrnutih očiju. Očekujemo da vidimo kako naši novinarčići iznova i iznova ne uspevaju da shvate značenje novinarskog integriteta. Sjajni pisci poput Džona Vokera ne dobijaju zasluge koje zaslužuju jer ne igraju Igru. Umesto toga, Džonu Vokeru se poručuje da siđe sa svog pijedestala zato što čovek ima visoke standarde koje koristi kako bi neposredno ukazao na rastući problem.

U međuvremenu, Džef Kejli sedi pored stola sa grickalicama; stola prepunog ukusnih Doritosa i odvežavajućeg Mountain Dewa. On je (kako ćete videti na Vikipediji) "only one of two journalists, the other being 60 Minutes correspondent Mike Wallace, profiled in the Harvard Business School press book 'Geeks and Geezers' by noted leadership expert Warren Bennis". Džef Kejli je važan. On je lider u svom polju. Džef Kajli je jednom rekao: "Postoji manjak istraživačkog novinarstva. Želeo da više vremena posvetim istraživanju". Ali eto ga kako sedi tamo, staklenog pogleda, pored stola punog čipsa i soka.

Važna je to slika. Proučite je.



Нема коментара:

Постави коментар