OUYA: dragulj od 2.5 miliona dolara

Ah, sloboda interneta + sloboda kapitalizma! OUYA je posle Tima Šejfera postala nova i verovatno najveća senzacija na Kickstarteru, pošto su za nekoliko desetina časova skupili više od dva i po miliona dolara. A kao svoj cilj su postavili "samo" 950.000! Da li to znači da ima nade za zli, mračni, korporativni svet video-igara? I da li znači da će Android položiti svoje svetlucave pipke i na tržište kućnih konzola?

Emulator za budale / ostvareno detinjstvo

PSX nikada nisam imao, ali sam ga zato igrao za sve pare - ponekad i bukvalno, pošto je najbliži Soni Klub bio na sitnih desetak minuta šetnje od moje kuće. Zapravo, igrao sam ga i pre nego što sam video prvi real life primerak, što je bila posredica dobroćudnog (iako mi tada nimalo nije bio dobroćudan) nesporazuma. Naime, braća, koja su u to vreme životarila svoj post-univerzitetski život u Londonu, obaćala su mi konzolu za Novu godinu. Pohlepnik kakav jesam, domah sam zamislio da je u pitanju PSX, Soni Plejstejšn, Soni, Sveti Gral, vrhunski prikaz moći i kuličnosti među decom. Iz ove perspektive to mi deluje čudno jer se sećam da sam se u Beosoftovim katalozima - bogotac zna kako sam dolazio do njih, sećam se da sam i tokom bombardovanja imao njih nekoliko u džepovima - najviše palio na N64, valjda zbog veće "ukorenjensti" Nintenda u mom malom mozgu. Mislim, ko nije čuo za Marija, ko nije hteo napucavati kornjače u 3D? Doduše, i džojstik je bio poprilično opak. Tri kljove? To je brate opakost. Ali skrećem sa teme. Poenta je da, iako nikada nisam posedovao PSX, što je verovatno ostavilo nesagledive posledice po moju momačku psihu, njega sam itekako dosta igrao: u glavi (što je tužno), kod Joce, najboljeg druga i skoro-prvog-komšije, u Soni Klubu (u kojem sam ostavio barem jednu budžetsku školarinu za fakulet) i po nekim izveštajima kod brata, mada i dalje mislim da me mlađa braća trpaju oko toga.

No, da skratim priču, konačno sam skinuo PSX emulator.

Ne, ne ovaj emulator. Neki drugi. Piše dole.

Najava: Baldur's Gate: Enchanced Edition™

Prošle nedelje, veoma tiha bomba je veoma tiho odjeknula internetom, odnosno njegovim RPG- nastrojenim delom. Pažljiviji internet kopači iskopali su prazan sajt koji je pažnju privlačio samo svojim imenom: baldursgate.com. Šta li je moglo biti u pitanju? Da li je moguće da se Bioware bacio na pravljenje trećeg dela jednog od najboljih RPG-ova u istorji, i jedne od najboljih PC igara uopšte? Da li možda u pitanju reboot, budući da u imenu domena nije postojao broj koji bi ukazivao na potencijalni nastavak? Ili je u pitanju samo nečija šala (budući da smo opasno blizu prvog aprila)? Niko nije znao. A onda, na sajtu se pojavio tajmer od 24 sata.

Šta smo saznali kada je vreme isteklo? Kako se čini, trenutno je u toku pravljenje Enchanced Editiona™ za oba dela Baldur's Gate serijala, a u igri su prilično ozbiljni igrači: Atari kao distributer, Wizards of the Coast kao nosioci prava na franšizu, i Overhaul Games, momci poznati po "overhaulu" akciono-platformskog klasika MDK2 u MDK2 HD, kao razvojni tim. Kako su objavili na svojoj stranici, Enchanced Edition™ će terati nova verzija Infinity endžina, a planira se i ubacivanje tona i tona sporednog sadržaja koji bi trebao da obogati već sjajnu igivost i content originalnih igara. Da li će to značiti da će BG serijal i dalje ostati u predivnom 2D okruženju? Da li će postojati još neki PC-jevi? Da li će Bu moći da se izvadi iz Minskovog inventara? Da li će postojati mogućnost homoseksualnih romansi? Da li će postojati romanse i u Kecu? Da li će biti još nekih legendarnih artefakta za sklapanje? Da li će biti novih zmajeva za ubijanje i loot-ovanje? Da li će postojati dungeoni slični Watcher's Keepu ili Durlag's Toweru? Željno iščekujemo dalje vesti.

Miloš Jocić 

Nova seansa: odbrana pucačina

Halo nisam završio i verovatno neću u skorije vreme. Dva su razloga tome: prvi, brat u poslednje vreme previše njaka Veliki kompjuter efektno mi zabranivši pristup, dok je drugi možda i važniji: jednostavno mi se ne igra. Uz svo poštovanje prema finoj borbi i lepuškastoj igri, činjenica je da je Halo užasno generična igra. Malo različitog oružja je mana koja se lako može svariti - heck,  prve delova CoD-a igramo samo sa nemačkim mitraljezom pa to nikom ne smeta - ali jednolični protivnici, jednolične mape, jednolične misije i neverovatno dosadna priča su stvari koje vas mogu ubiti u pojam ako volite uključiti makar jedan procenat moždanih procesa dok igrate igru. Ali, još ne odustajemo od pucačna! Halo je mediokritet, ali to ne znači da je čitav žanr mediokritet, odnosno, ne znači da je FPS nekad bio mediokritet. Sada, nažalost, jeste. Igre jesu zanimljive (čitavih 5 sati koliko ih igrate u singl plejeru), ali da su jednolične i monotone jesu. Koju onda igru možemo uzeti kao odbranu Pucačina? Odgovor je poznat i naravno dozlaboga očekivan: Half-Life.

Miloš Jocić 

FM Dostojevski: GTA Sankt Petersburg

Iako bih bio među prvima koji bi u video igrama tražili umetnost, ili makar naznake umetnosti, znam da je to teška i zahtevna rabota iz milion razloga - kojima se treba baviti one at a time, nikako odjednom. Ali recimo da je jedan od većih ćorsokaka koje problematika daje ovaj: ako se igra previše trudi da postane umetnost, ona prestaje da bude igra, i umesto toga postaje interaktivna prezentacija, konceptualna umetnička predstava. U principu, to je jedan od većih problema. Kako napraviti umetničku igru, ali da ona ostane igra, a ne interaktivna vizuelno-auditivna prezentacija?

Ovaj čovek ima savršeno dobre ideje, i da je malo sreće u svetu, imao bi svoj studio, ili makar svoja sredstva za izradu jedne takve igre. Ideja: da li je a) moguće napraviti gorepomenuti hibrid i b) da li je moguće, say, napraviti igru koja će biti savršena interpretacija "Zapisa iz podzemlja" Dostojevskog? Kakva bi to igra bila? Pointenklik avantura? Free roaming avantura? Iako možda previše hipsteričan u naznakama, ovaj čovek harizmatičnog glasa i spretnih prstiju govori neke pametne stvari. Uživajte.

Miloš Jocić 

Extra Credit: Razlike između japanskih i zapadnih RPG-ova?

Evo jedne zanimljive teme: zapadni RPG-ovi naspram japanskih! Momci (+ devojka) koji su odradili video napravili su sjajan uvod u temu, i pozabavili su se generalnom problematikom žanra koliko god su mogli a da ne odu u "profesionalnu" kulturno-umetničku raspravu. Sa obzirom da verovatno nemaju univerzitetsko znanje problematike žanra u umetnosti, odradiše sjajan posao. Lajtmotiv prvog (od planirana tri dela) ove rasprave jeste činjenica da zapadni RPG-ovi i JRPG-ovi zapravo pripadaju različitim žanrovima, i video sasvim lepo objašnjava podlogu takvog razmišljanja.

Inače, malko je začuđujuće videti ovakav video koji je prilično siromašan vizuelno (cela stvar liči na ripoff Zero Punctuation-a, ali opet šta danas nije ripoff ZP-a) ali prilično bogat kontekstom. Ako se zanemari helijumski glas naratora koji je verovatno deo fazona, ekipa iz Extra Credit-a je odradila sjajan posao sa ovim klipićem od pet minuta. Čekam treći drugi deo!

Elem, ako vam je promakao link, evo ga na otvorenom: Extra Credit - Western and Japanese RPGs (part 1), na sajtu Peni Arkade. Peni "Arkejd" mi je malo glupavo za izgovor.

Njah, stavio sam prvu sliku koju je Gugl izbacio. Šta sad.

Miloš Jocić 

Thomas Brush - Coma

Coma je jedna od onih igrica sa Adult Swima, ali čovečen kakva je to igrica. Artsy, ali nepretenciozna, i dovoljno kratka da ne bude frustrirajuća. Poređenje sa Limbom je neizostavno zbog artworka, atmosfere i povremenog saundtreka, ali ovo je bolje od Limba. Možda neće biti pamtljivije, jer se Coma bukvalno može navršiti za pola sata, ali tu je i lepota. Limbo je često imao gejmplej momente koji su bili jednostavno dosadni, što je smrt za inače sjajnu atmosferu koju igra neguje. Sa druge strane, u Komi samo skakućete, rešavate zagonetke i završite. Atmosfera nikad ne pati, i uvek ste na vrhuncu. Kraj je inače savršen. Svaka preporuka. Neću dalje filozofirati, ali ću reći da je muzika sjajna ambijentaln-akustična, mešavina Limba i Mašinarijuma. Ako ništa drugo, Koma je bar dragulj Adult Swima.

Igra mi se Limbo.

Miloš Jocić