Kotaku-đilkoš

Kotaku je gejming sajt koji ne podnosim. Nepodnošenje nije prosto stvar kontra-rivalstva, kao što je to dugo bio slučaj sa IGN-om kojeg sam iz prilično bezveze razloga "mrzeo" nauštrb Gejmspota. Potonji je bio šareniji, brži, pregledniji, a ja sam bio srednjoškolac. Stvar je bila očigledna. Vremenom, sam počeo da podjednako cenim IGN, iako ih ponekad "zamrzim" reda radi, ako izbace neki glupavi prikaz - što je nažalost privilegija koju je verovatno bolje iskorišćavao Gejmspot, ali ostaviću priču o glupim recenzijama za drugi put. Elem, Kotaku je bio poslednji u nizu ozbiljnijih gejming sajtova koje sam otkrio. Znate, sajtovi koji se ne bave samo novim naslovima i novim najavama i novim tračevima vezanim za svet video-igarara, nego sajt koji se bavi video-igrama, sa sve superamaterskim ali superzanimljivim člancima o Igrama i Industriji. Članci jesu napisani od strane rečitih fakultetlija, ali su to bile pametne rečite fakultetlije koje su imale dobra zapažanja. Zato volim Peni Arkadu, zato volim još neke sajtove. Kotaku nikada nisam zavoleo. Dao sam mu nekoliko dana, i to je bilo dovoljno.

Od Kotakua sam (prvi put) odustao pre nekoliko meseci. Ne mogu da se setim šta je tačno bilo u pitanju, ali mi iz nekog razloga Starkraft 2 dolazi u pamet, zajedno sa nečim vezanim za nostalgiju i staro igranje. Možda je jedno od toga, možda su oba. Ne znam. Sve u svemu, članak je bio prepotentno i jadno napisan, što je pretty much najgora kombinacija koju jedan tekst može da istrpi: argumenti su bili loši, ton je bio posprdan u ja-sve-znam-vi-ništa tonu, a ideje iznete u članku su bile dovoljne da me zaista naljute IRL. Ne mogu da se setim šta je bilo napisano (a pre ću invertovati dugmiće na mišu pre nego što im budem kopao kroz arhivu), ali se rezultata dobro sećam. Kotaku je bio izbrisan iz bukmarksa, izbrisan iz Tvitera, izbrisan iz one posebne pregrade u mom srcu rezervisane za slatkaste gejming sajtove.

Nedavno sam ga opet vratio. Nisam ga čitao, jer su naslovi koji su mi iskakali na lajni delovali apsolutno neizazovno, ali što da ne, pomislih. Ništa me ne košta, ne donosim im broju pratioca (radosti TweetDecka i njegovi stalking opcija), a biću u toku ako iskoči jedan pametan članak kojeg mogu prevesti i okačiti kao svoj tekst pročitati kako bih video zanimljiva razmišljanja o Igrama i Industriji. Onda je došao ovaj tekst. Naišao sam na njega tokom redovnog petkovnog pohoda na PA; dobri čovek Tycho je skrenuo pažnju, i ja sam odlučio da ga pročitam pre nego što nastavim sa izlaganjem uvaženog stripopisca. Što da ne, rekoh unutar malog mehurića deža-vija, ionako ih nisam čitao nekoliko meseci. Posle Incidenta, je li. Oh štete i strave i užasa koje proistekoše iz mog kliktanja na link.

Nemam problem sa izražavanjem mišljenja. Sa izražavanjem suprotnog mišljenja. Neki ljudi su pisali da je FIFA bolja od PES-a. Ti ljudi naravno nemaju pojma, ali to je uvek vatrena tema, a ti članci su bili lepo napisani i razumno obrazloženi. Neki ljudi su tvrdili da su avanture glupe igre. Ima smisla, ali opet, zavisi od oka posmatrača. Sve su to bile relevantne i normalne teme. FIFA se zaista poboljšala u poslednjih nekoliko godina. Avanture zaista ponekad mogu biti glupe, pogotovo in this day and age, ali otom potom. Kotaku nije takav. Kotaku neće da piše o relevantnim gejming temama. Kotaku hoće da stvori relevantne gejming teme. Kotaku neće pisati [nešto] o Starkraft Dvojci jer zaista ima ljude koji misle drugačije od toka. Kotaku neće pisati [nešto] o nostalgiji i retroigranju jer misli da se taj fenomen zaista treba preispitati. Jok. Kotaku će pokušati da stvori NEŠTO BITNO, i to me zaista ljuti. To je postupak ljudi koji imaju kompleks niže vrednosti; postupak ljudi koji misle da se bave nečim toliko nebitnim da oni moraju da mu sami stvore bitnost. Stvar je u latentnosti. Ljudi u Kotakuu zapravo sede u kancelarijama, igraju MW, i pokušavaju da znaju značenje onome što rade. Jer u sebi - pretpostavljam - misle da ništa što rade nema smisla.

Tycho - ponekad arogantan, često previše rečit, uvek
pametnjaković. Ali misli dobre misli, i zato je milioner.

Članak u pitanju je zapravo nekoliko strana dugo zakeranje na senke i komarce. Rantovanje protiv jedne toliko banalne stvari da je čitava stvar prilično očigledno buna radi bune same. Autor se pita - omg zašto developeri ne odaju STVARI o svojim igrama? Zašto ćute kada PRAVE igre? Zašto na ne GOVORE stvari? Zašto je Industrija tako ZLA prema nama igračima? Mi VOLIMO igre, zašto nas ne pustite? da ih volimo? ZNANJE nikom nije škodilo!

Zbunjeni? Autor možda jeste. Jer ništa nema smisla. Tražio sam, ali ga nema - rant protiv jednog fantoma koji je relevantan kao pitanje samo u autorovoj glavi. Izdvojeno stoji: Square Enix odbija da kaže koliko ljudi radi na njihovim igrama, ali ja mogu da prebrojim ljude u Kreditsu . Što onda ne kažu pobogu?

Argument je toliko glup i apsurdan da je svai od mojih prstiju dobio šlog. Autor ignoriše mnoge stvari: pitanje konkurencije, pitanje diskrecije firme, pitanje zašto bi ti neko bilo šta govorio o igri. Autor piše šta hoće, iz ugla o kome hoće, o temi koja je bitna jer je on odlučio da je bitna.

Očigledan paradoks je što se ovaj post pretvorio u rant protiv ranta, što je stvar samo za dlaku manje prepotentna od ovog već napisanog - tekst se odužio više nego što treba, i treba stati. Fataliti je ionako već zadao Tycho: vrativši se na njegov unos bio sam zlobno iznenađen njegovim spuštanjem Kotaku-đilkoša, na znatno ekonomičniji i efektniji način od skribomanstva demonstriranog na ovoj stranici (potkopava ga u postupku; meni više smeta sama ideja). Čisto da se zna ko je relevantan, a ko rečiti fakultetlija.