10.02.2012.

Halo ne koristi svoje potencijale.

Halo ne koristi svoje potencijale. U tački koja je verovatno sredina igre (nisam proveravao GameFaqs, ostajem true), Halo iznenanada i bećarski menja svoj pejsing. Umesto svemirskih mišguštera pred Master Šefom izlaze horde nečega što će par sati kasnije biti nazvano Flood (ubica ime), i igra umesto opuštene i light-hearted pucaljke postaje opuštena i light-hearted horor pucaljka. Gledajući preko ramena takva promena ne izgleda drastično, ali igraču je uvek lepo kada igra uskoči u slobodan prostor bez gubljenja prethodno nakupljenog šmeka. 

Veliki Zli Mutantski Zombi Floda.
Ta ruka je odnele nebrojeno mnogo živaca i podeoka health-a.

Dakle, mišguštera nema, a municije je još manje, a radar koji me je sve vreme podsećao na Osmog putnika konačno ima svoje opravdanje u novonastaloj atmosferi. Alieni, pardon Zergovi, pardon Flodovi su gadni, ima ih mnogo, ispuštaju strašne zvuke, i igra odjednom daje nove izazove čoveku sa druge strane monitora. Da li da uzmem sačmaru? Ili laserski pištolj? Da li da se spustim dole? Šta ako do- šta je ono bilo?! I tako dalje, i tako dalje. Ruku na srce, onima koji su izgubili frtalj života infarktirajući se svakih 23 sekunde u System Shock-u ova epizoda će izgledati kao horor za predškolce, ali nije poenta u hororu. U tih 40 minuta ganjanja zlih mutantskih zombija, sve u Halou je nekako došlo na svoje. Priča je dobila zanimljiv preokret, gejmplej se okrenuo taman kad je počeo smarati, mape su se makar delimično promenile, i uveden je neprijatelj koji se valjao tući na potpuno novi način - ako bismo Halou dozvolili višestruke taktičke pristupe. A onda, kao što bi se moglo nagovestiti iz naslova, propast.

Posle 40 minuta uzbudljivog i blago hororičnog napucavanja, 41 minut me je strefio kao jump attack velikog zlog mutantskog zombija. Vrhunac je prošao. Mapa je ponovo počela da ide stazom najsmorenijeg arhitekte u Univerzumu, oružja su počela da se ponavljaju, a Flodovi su počeli biti dosadni, a ne zastrašujući. Kada posle nepunih sat vremena ima de osećaj dežavua onda znate da nešto ne valja - Halo je taj osećaj produžio na narednih nekoliko sati, i ne planira da stane. Priča je naravno prosečna, klišeizirana i zbrzana ali to nikada nije bio problem u pucačinama. U Halou, međutim, priča predstavalja veliki problem jer nepristojno koprca  pred igračem u pokušajima da se predstavi mnogo epskijom nego što jeste. Događaji vam se serviraju, neki likovi nešto pričaju, ja ih ne čujem jer pokušavam ubiti 249 mišguštera sa leve strane, priča ide, Master Šef leti iz jedne kopipastirane sobe u drugu, i to je otprilike to. Uđite u Wiki članak, pročitajte sekciju Plot, i imaćete apsolutno isti osećaj kao i da ste igrali igru. Ali priča je samo minorno, možda i suviše sebično razočarenje: da su napravili manje pretencioznu fabulu, ili da je gejmplej bio "epskiji" (bez kevtanja protivnika plz), ne bih rekao po reči.

Umesto da većina igre protekne u dobroj staroj partizanskoj tradiciji
napucavanja po šumama i gorama, Bandži je samo napravio lepo nacrtane cock teasere.
A onda me je bacio u rudnike arhitektonskog smora i sivila.
Šta onda fali? Neiskorišćenost. Halo je igra koja može renderovati divne otvorene terene, a onda strpa igrača u identične sive hodnike na nekoliko desetina sati. Halo je igra kojoj je merak pucati protivnike sa 100m razdaljine, a onda uvali igraču pet različitih oružja (zapravo ih je više, ali neka su samo varijacija na istu temu), šest vrsti protivnika i dva kvadratna metra svemirskog špajza. Halo je igra koja pokušava predstaviti epsku borbu Čovečanstva i Tuđina, i onda ubaci najklišeiziranije moguće neprijatelje SF žanra, neprijatelje koji bi bili neubedljiviji jedino ako bi bili mali, zeleni i ako bi napadali iz letećih tanjira. Onda, tu je i sam Halo, kružni tuđinski svet na kojem se igra odvija, koji je ništa do volpejperovanog gimmick-a. Da, igrač može videti kako se čitava struktura savija u samu sebe preko neba i kako u daljini sjaje natapetisane teksture mora i jezera, ali to je to. Nikad nećete otići tamo. Ta jezera? Jok. Planine? Ha.

No, ostalo je sigurno još par sati gejmpleja do kraja igre, tako da ću do tada znati da li Halo ima kečeva u rukavu. Mada, fakat da sam se posle Kopipastiranih Hodnika II vratio na Kopipastirane Hodnike I zbog toga  što mi je Priča tako naredila, mislim da je to to. Poslednja sesija se završila tako što sam rezignirano izašao iz osme po redu identične mape na kojoj su me neprijatelji konstantno napadali respawnovanjem iza leđa. Po osmi put. Stvarno? Respawn? Iza leđa? Hje. Kao da ono "osmi put na istoj mapi" nije bilo dovoljno.


Miloš Jocić 

Нема коментара:

Постави коментар